Došla iz "belog sveta" da pravi sandale u Srbiji

Ovo je priča o Beograđanki koja je pola svog života provela u inostranstvu, a pre pet godina se definitivno vratila u Srbiju i odlučila sa proizvodi obuću.

Ona spada u plejadu onih hrabrih i odvažnih malih preduzetnika o kojima smo više puta pisali, a čiji poslovni poduhvati ulivaju nadu da je moguće raditi i pokrenuti samo svoj posao u zemlji u kojoj se većina žali da im je teško i da nema načina da se bilo šta promeni.

Dragana Pilipović, vlasnica brenda “Tabanica”, ima malo drugačiji životni put od prosečnog građanina Srbije. Činjenica da su joj roditelji radili u inostranstvu, prvo u Kini, pa u Rusiji, odvela je i nju iz zemlje i usmerila njen odgoj, obrazovanje, ali i životnu filozofiju u nekom drugom smeru…

RUSKA ŠKOLA ZA SRPSKE SANDALE

“Fakultet sam završila u Rusiji. Zavšila sam filologiju, ruski i engleski. Posle studija sam ostala u Moskvi. To je bilo vreme 90-tih godina prošlog veka kada se ovde dešavalo sve što se dešavalo, a naprotiv – u Rusiji se dešavao razvoj”, počinje priču za MONDO Dragana, koju smo “otkrili” na nedvno održanom Mikser festivalu u Savamali.

U Rusiji je, kaže, radila kao prevodilac u našim firmama, da bi posle nekog vremena sa prijateljicama obrela u turizmu. “Radili smo organizaciju individualnih luksuznih putovanja po celom svetu. To je za mene jako lep period, preokrenulo mi je život, pogled na svet, proširlo mi vidike. Putovanja su pravo bogatstvo”, priseća se Dragana Pilipović.

I za Rusiju kaže da je ostavila veliki uticaj na nju.

“Rusija je divna, ja je mnogo volim, tamošnji ljudi vam se prosto podvuku pod kožu…Sam taj prostor, ta širina…sve je tako jako vredna životna škola” kaže ova preduzetnica i dodaje da je na nju posebno uticalo školovanje u Moskvi.

“Njihova škola je zahtevnija, uči vas da se borite i radite u životu i da je znanje ne teret, već bogatstvo. Iz škole se izlazi sa željom da se radi, da se nešto napravi i stvori”.

Pitamo je, zbog čega je onda, ugodan život, luksuzna putovanja i izgrađenu karijeru odlučila da prekine i vrati se u zemlju u kojoj je rođena.

“Rusija nije zemlja u kojoj je lako živeti. Surova je klima, a i nešto me je vuklo da se vratim. Tako sam pre pet godina došla u Beograd”.

Prvih nekoliko godina radila u je u velikoj korporaciji, ali je brzo shvatila da to nije za nju, probala je i da se bavi turizmom, ali ni to nije bilo kako je očekivala i onda je u decembru 2014. probala da radi nešto svoje.

“Ideja o pravljenju obuće imam odavno. Inspiracija je došla iz svih putovanja, ‘tabananja’ po svetu na divnim mestima u prirodi, po istočnjačkim hramovima”, objašnjava otkud baš da se posveti pravljenju ovih sandalica “šunjalica”.

SRBIJA PUNA ‘CIPELIĆA’

Dragana je dizajn i ideju imala u glavi, ali nikakvog iskustva u modeliranju i proizvodnji obuće nije imala.

“Krenula sam, kako se to u Srbiji radi, preko prijatelja. Dobila sam preporuku za modelara iz Narodnog pozorišta koji radi cipele za predstave, koji je divan čovek, maštovit i ima zanat u rukama. On mi je objasnio proces, a onda sam morala da nađem obućara koji će umeti da sprovede u delo kroj koji smo napravili.

Sticajem okolnosti prijatelji i kumovi imaju proizvodnju u Kragujevcu, i oni su mi preporučili obućara koji ima nekoliko saradnika. Sada smo tamo napravili proizvodnju”, kaže Dragana Pilipović.

Ističe da nije sve išlo baš tako glatko, i da je dugo trajalo isprobavanje.

“Model na izgled deluje jednostavno, ali nije ga, kako se ispostavilo, tako jednostavno ostvariti. Trebalo je naći adekvatne materijale da bi sve bilo kvalitetno i ‘iks’ meseci je prošlo, da bih se konačno s njima pojavila na Mikser festivalu”.

NAVALA U SAVAMALI

Kako smo se lično uverili, ispred štanda “Tabanice” stalno je bila gužva.

“Reakcije ljudi pokazale su mi da je ideja prihvaćena, što je za mene veliki podsticaj. Ne planiram da širim asortiman sandala. Biće jedan model, sa različitim varijacijama – boja kože i kajiševa koji se koriste”.

Namerava da proizvodi male serije, a uskoro će se pored ženskih pojaviti i muški modeli. Od sledeće godine praviće i dečije sandale. Pored toga, Dragana već u glavi ima jesenju varijantu obuće – cipele, ali i pravljenje tašni, rukavica i drugih odevnih predmeta od kože.

sandale

NEMA SRPSKE KOŽE, ALI IMA RADNIKA

U samoj proizvodnjiteško je, kaže Dragana bilo nabaviti kvalitetne sirovine, pa kožu uvozi.

Sa druge strane, mogla je da bira ko će praviti njene sandale, pošto u Srbiji postoji veliki broj zanatlija koji znaju da skroje dobru cipelu.

“Nisam htela da se okrećem velikim fabrikama obuće, htela sam male proizvođače i našla sam ih dosta van Beograda. Ima baš dosta obućara koji rade obuću po narudžbini i veoma kvaletno rade. Naši majstori su sjajni!”, zadovoljna je Dragana.

UŠLA U POSAO SA 3.000 EVRA

Neizbežno pitanje – koliko to sve košta. U početnu proizvodnju je, kaže ušla sa ušteđenih 3.000 evra, koliko joj je bilo potrebno za alate i svu neophodnu opremu. Kasnije je bilo još troškova za nabavku sirovina, a ono što joj u celoj priči predstavlja problem je i cifra koju mora da izdvoji za otvaranje i održavanje firme.

“Teško je to…prvo, jako su veliki troškovi koji se tiču osnivanja firme. Registracija firme je sada ubrzana i brzo je dostupna, ali mesečni troškovi za održavanje firme i osnivanje ovako malog biznisa su veliki, za početak i za Srbiju…Mislim da je to kočnica za sve koji imaju neku poslovnu ideju i novac da u nju ulože”.

Kaže da ona sve sama finansira, da na jednom mestu izrađuje etiketice, na drugom gumu, na trećem pronalazi kožu i stalno je na relaciji Kragujevac – Beograd.

U Beogradu radi od kuće, to joj je, kaže baza, a podršku joj pružaju dečko, otac, prijatelji i kumovi koji su u poslu i koji znaju šta znači podrška. Velika podrška su joj, kaže i članovi grupe Repats – povratnici iz inostranstva.

“Ja stvarno mislim da sve ima smisla i da za sve postoji razlog što se dešava. Treba biti hrabar i to će doneti neki rezulat, ne samo materijalni…Treba raditi, kretati se, učiti, samo ne stagnirati…”, poručuje Dragana, čije sandale se sada prodaju preko Facebooka, a uskoro će biti i na prodajnim mestima o kojima trenutno pregovara.

sandale

Cene njenih sandala biće od 3.500 do najverovatnije 5.500 dinara, pošto još nije odredila cenu za muški par zbog utroška materijala.

“Mislim da je cena pristupačna za naše uslove. U izobilju svega ja sam htela da se izdvojim i smatram da su zaista drugačije. Taj deo obuće je nastavak vaših tabana, nešto što se ne oseća… skroz su lagane. Inače se bavim jogom i imam taj osećaj – volim da hodam bosa”, odgovara Dragana na pitanje zbog čega misli da će njene sandale, u moru kineskih i ko zna sve čijih na našem tržištu naći put do kupca.

Objašnajava i da je donji deo sandale napravljen od dva sloja kože sa mekanim uloškom između i da je sirovom gumom obložena samo sa donje strane kao zašita za kožu. “Prilagođavaju se svakom stopalu, lake su i udobne, treba ih probati. Nemaju klasičan debeli đon i nisu teške”, kaže sa puno entuzijazma naša sagovornica, koja je život sa razglednica svetskih destinacija zamenila za obućarsku radionicu u Kragujevcu i u nju polaže sve nade…

Pa, srećno Dragana, i svi srpski “cipelići”. Možda baš vi postanete srpski “kikers” ili “kamper”. Želimo vam dobar vetar!

Izvor: Mondo

Komentari